Drugi ljudi ubijaju vreme igrajući igre na kompjuteru, ja spavam sa neznancima u četrdesetim i pedesetim godinama.

Kada sam bila u srednjoj školi, bila sam tipična tinejdžerka. Nisam bila neka svetica, ali ništa nije ukazivalo na to da ću za par godina osećati potrebu da svoj dan ispunim seksom. Mnogo sam učila, pušila sam, pila i imala seks. Moj seksualni život je bio relativno razularen, ali sa naknadnom pameću mogu slobodno da kažem da mi je i tada već bio malo dosadan. Momci sa kojima sam spavala su bili beznadežni slučajevi i brzo bi mi dosadili. Seks nikada nije trajao duže od pet minuta, a posle bi me momak pitao nešto u stilu: „Je li bilo dobro", i ja bih uvek slagala.



Ponekad se stresem od jeze kada se setim svih neprijatnih trenutaka kroz koje prolaziš kada si seksualno aktivna tinejdžerka. Kada si objašnjavala momku da ne može da ti penetrira u klitoris, a on to ipak pokušava, bez predigre. Mislim da sam stvarno izgubila strpljenje kada je neki tip počeo da mi drka pupak.

Otišla sam na studije u Monpelje, na jugu Francuske. Većina tamošnjih studeneta su bili neprilagođeni mladi ljudi koji su studirali društvene i humane nauke, i u toj opuštenijoj sredini sam postepeno naučila da slušam svoje instinkte. U gradu u kojem nikoga nisam poznavala, osećala sam se slobodnom da radim šta god mi je volja, a da niko ne sazna za to. U barovima u koje sam odlazila sa svojim prijateljiicama nikada nisam upoznala nijednog momka koji mi se dopao. Želela sam da nađem neke starije muškarce – sa većim seksualnim iskustvom od mojih vršnjaka – a nisam želela da se moje prijateljice petljaju u to. S toga sam odlučila da starije muškarce potražim na internetu, i to ne preko regularnih sajtova za upoznavanje.

Prijavila sam se na sugardaters.fr – najveći sajt za povezivanje francuskih sponzora, sponzorki, sponzoruša i mladih žigoloa. Sponzor je muškarac u godinama koji izdržava devojku koja je mnogo mlađa od njega – sponzorušu – u zamenu za seksualne usluge. Sponzor i sponzoruša na neki način uspostave vezu kada se upoznaju – više su kao tradicionalan par, nego kao seks radnica i klijent.

Kada sam se prijavila na sajt, smesta su počeli da me bombarduju porukama – sve muškarci u četrdesetim i pedesetim godinama. Na tom sajtu se mogu naći svi tipovi muškaraca. Najuočljiviji su oni koji balave. Oni ti se obrate tako što ti kažu da im se od tvojih fotografija diže, i oni su pravi smarači. Ali većina njih su uglavnom fini ljudi koji ti napišu pristojnu poruku i žele da izgleda kao da ih lično interesuješ.

Ideja o sponzoru – milioneru, sa četiri jahte i pet vila, koji te obori s nogu i vodi nekuda svakog vikenda, jednostavno ne postoji. Ili ako postoji, ja nikada nekog od njih nisam upoznala. Muškarci sa tog sajta su generalno imućni, ali ne preterano. Obično su menadžeri, inženjeri ili lekari. Ne sumnjam da su neki od njih oženjeni i žele da pobegnu iz rutine bračnog života, a da ne moraju da nađu pravu devojku ili podnesu zahtev za razvod.

Prvi tip koga sam upoznala me je pozvao u Eks-an-Provans – univerzitetski grad u delu Provanse na Azurnoj obali. Rekao mi je da tamo ima vikendicu, gde često odlazi vikendom da se opusti. Ili će pre biti da, sudeći po belom tragu na prstu na kome se inače nosi burma, kara ribu koja mu nije žena. Meni to nije smetalo – od samog početka je bilo jasno da nisam pošla s njim da bismo igrali skrebl. A ni on sa mnom.

Posle upoznavanja i petnaestak minuta formalnog ćaskanja, otišli smo do bazena. Ja nisam ponela kupaći kostim, pa smo brzo prešli na stvar zbog koje smo i došli. Tip uopšte nije bio toliko loš, i iako nam je bio prvi put, nisam morala da glumim orgazam. Spavati tako s nekim je pomalo slično kao kada pošmrkaš liniju koke; ponuda izaziva potražnju. Karali smo se ceo vikend, a ja sam od svega toga dobila novu tašnu i 300 evra.


Ljudi vole da opisuju sponzorisanje kao vid prostitucije, ali ja to stvarno nikada nisam radila zbog novca. Nisam digla nos zbog svih tih poklona – često bih zamolila za neki mali parfem, tašnu, masažu ili neko lepo putovanje za vikend. Te sitnice su mi malo obogaćivale život. Nikada nisam imala sredstava da se preselim u veći stan – i nikada nisam ni imala nameru da to uradim.

Posle prvog pozitivnog iskustva, odlučila sam da se ne zaustavim samo na jednom muškarcu. Želela sam da upoznam što više njih. Kada sam se vratila u Monpelje, pisala sam oko desetorici muškaraca čiji su profili bili prilično slični profilu onog kojeg sam upoznala u Eks-an-Provansu. Uskoro sam svakog vikenda počela da se upoznajem sa nekim novim muškarcem.

Nikada nisam vodila evidenciju, ali mislim da sam sigurno upoznala između 80 i 100 muškaraca preko tog sajta. U početku sam se sa njima uglavnom karala iz zabave. Prvo bih malo porazgovarala s tipom, da vidim kakva je osoba, pre nego što spavam s njim. Ali to mi je ubrzo postala rutina, a od toga da radim to kada mi se radi, prešla sam na to da to radim kada god mi se pruži prilika. Samo je seks postao bitan, i nije me stvarno bilo briga s kim sam. Kada ne doživim orgazam, bilo mi je dosadno.

Ogromni nalet endorfina posle orgazma na mene je delovao kao droga. Trenutak kada sam shvatila da sam možda otišla predaleko sa izigravanjem spoznoruše je bio kada sam jednog dana zatekla sebe kako se skidam i pre nego što je tip sa kojim je trebalo da se nađem uopšte došao kod mene. Tada sam odlučila da probam nešto drugačije: svingerske klubove.

Prvih par meseci dok sam odlazila u jedan od njih, ložile su me svakakve nove perverzije, ali ubrzo sam se prebacila na trojke i redaljke – a nedavno sam učestvovala u dvostrukoj redaljci, kada sam gledala kako grupa muškaraca kara neku ženu, dok nije došao red na mene. Neko vreme su me žešće privlačile rupe u zidu – kada u tebe prodire penis koji izlazi iz rupe, i uopšte ni ne vidiš čiji je – to je za mene bio idealan način za fiks na brzaka.

Žudnja za fiksom na brzaka je deo mog života već jedno godinu dana, i znam da se toga neću lako osloboditi. Drugi ljudi ubijaju vreme igrajući igrice na kompjuteru, ja spavam sa neznancima u četrdesetim i pedesetim godinama. Ono što je počelo kao želja da spavam sa iskusnijm muškarcima je eskaliralo u neki oblik nedijagnostikovane zavisnosti od seksa.

Pretpostavljam da bi uskoro trebalo da poželim da živim drugačije. Trebalo bi da u nekom trenutku prebrodim svoju žudnju, odrastem, udam se, kupim kuću, rodim neku decu, nabavim psa, i na kraju zatražim razvod, kao i svi normalni ljudi. Ponekad se osećam uvrnuto i imam osećaj krivice zbog toga što ne živim na način koji se smatra seksualno zdravim, ali zadovoljstvo koje dobijam i dalje prevladava nad osećajem sramote. Sada imam 22 godine, i znam da ovo u jednom trenutku mora da prestane. Možda ću morati da potražim pomoć da to prebrodim. Ali to mi trenutno deluje kao veoma dosadna perspektiva.

Autorka piše za VICE France pod pseudonimom.